Da probam obrnuto

Nije samo na putu da volim sjesti u kafićima, volim to i u Berlinu, možda čak i više jer znam gdje kolači su dobri. Ali uvijek nešto novo učim. Danas je sunčano, ali hladno, moram van, ne podnosim biti ceo dan kod kuće, dakle zaputujem se u Kollwitzovu s namjerom tamo pojesti komad torte, tu ima kafić, torte im su baš odlične. Samo što nisam računala time, da nedeljom je takva gužva. Našla sam, puki slučaj, slobodan sto, ali čim sam na njega sjela i naručila, znaju dolaziti skoro bez prekida parova, grupa, pojedinaca, hodaju do sredine lokala, jedva se mimoilaze, okrene se pa odlaze, jer nema mesta, kelnerice s malo užasnutim izrazu lica pokužaju stići bez nesreće svojim punim poslužavnicima kod onih, koji na te sokove, čajeve, kave, slatkiše, tople limunade itd. čekaju. Neki ostanu razgovarajući dok nekoga ne ode, jedan nametljiv par okupira stol koji postane slobodan, nisu čekali redom, pa konobarica ih obavjesti da moraju se maknuti jer drugi tu su već duže. Oni se sklone potpuno, valjda uvrijeđeno, a meni je lakše. Ipak vlada neka pravednost.

Ali nikad ću više nedeljom popodne tamo ići. Nezgodno su te horde koje buljaju u tvoj tanjir jer ih zanimaju kad budeš pojela, a atmosfera, koja je tokom tjedna dosta mirna i opuštena, postane nervozna, hektična, nezgodno za živce i probavu …